Zima, snijeg i sklizavica … idealno vrijeme za jahanje konja i učenje jahanja. Zimski štenci su najbolji.
Slično je i sa jahačima početnicima i ostalima. Tek prije 3 godine sam saznao da veeelika većina konja u Hrvatskoj zimske mjesece provede po štalama … a njihovi jahači kunjajući po klubskim prostorijama … Malo tko jaše po vani. I da je to posve uobičajeno … da ne kažem normalno. Naime dobio sam "inside" informacije jedne moje jahačice koja se je poželjela baviti preponskim jahanjem. Kod mene je naučila jahati upravo u zimskim mjesecima. Uglavnom. Nakon kojih 6 mjeseci jahanja kod mene. Prešla je na hipodrom, položila licencu, kupila konja i našla odgovarajuću štalu. Štala je bila bez natkrivenog jahališta … kako je to već kod nas uobičajeno. Počela je zima. U vanjskom manježu blato je bilo do koljena. I tako je Mirjana trpila par tjedana … pa joj je pukao ziherung i … pokušala se popet sa konjem na nasip … pokriven snijegom. Konj se počeo klizati … prepao se … počeo je kemijati … ona je skoro pala, prepala se. Prošla je bolje od klupske kolegice koja je pokušala isto i … slomila ruku.
Konj koji je rođen i odrastao na pol metra sijena u boxu pod krovom nije za zimska jahanja po terenu. Potkovani konji nisu za snijeg (stvori im se ledena kugla ispod kopita), ali to je najmanje kaj im fali (ili imaju viška :) )
Geronimo školski konji se drže vani i na minus 20 stupnjeva Celzijusovih. Ždrebad isto tako. Ona koja prežive (na žalost desilo se i par pobačaja zbog kasnih jakih hladnoća). Naši konji štalu vide samo prilikom sedlanja ili ujahivanja ili ak stane na šeraf koji im se zabije u kopito … znači skoro nikad. Na skliskom su tak spretni da se s njima kližemo po nizbrdicama … metrima daleko … ko na toboganu. Naši konji kopita koriste ko skijaši skije. Rube sa bridovima …
Jahanja po zimi su čarobna iz više razloga. Nema lišća i u šumi se vidi kak teren izgleda … nema muha i obada … smrznemo se ko .uzice pa tolko više uživamo oko užarene peći u staroj drvenoj kući di su nam klupske prostorije … a bome i palačinke pečemo samo zimi … jer bolje prijaju. Čarobna su i zato jer su sigurna. Od 3 povrede jahača, koliko smo ih imali u 10 godina takvih jahanja niti jedna povreda se nije dogodila zimi … ili zbog sklizavice. Čak i kada galopiramo po skliskim krivudavim šumskim putevima punim rupa konji ne padaju. No dobro … vjerojatno su čarobna i zato jer nitko drugi ne jaše po strmim snijegom prekrivenim nizbrdicama … pa mi glumimo Tarzane ... i to mukte. Jer nije samo do jahaća i stila jahanja ... najviše je do konja. Konji moraju biti visoki do 155 cm u grebenu i rođeni pod nebom bez dana štalskog života ako se mislite na njima sklizati po nizbrdicama.
Bilo kako bilo … mi uživamo u zimskim jahanjima … sa snijegom … ili blatom … tak sve jedno. Škola jahanja radi kao i obično. Preko tjedna učimo kas u manježu. To kaj mrak padne već u pet popodne nije nikakav problem jer Geronimo kas učimo pod reflektorima. A vikendima jašemo po okolnim brdima sa maaalo naprednijima (čitaj - znaju jahati kasom i upravljati jednom rukom).
:)
